Blog“Povratiću!!!“ – „Počistićeš!“ | 365 Life Coaching

11.2.2019.

A nije da nisam oduvek imala svoj san. Jesam. Samo nije bio jasno definisan kao cilj, kako bih mogla i da ga ostvarim. Moralo je proći dosta vremena, možda čak i decenija, kako bi san postao toliko realan i spreman da se ostvari.

Poslednjih deset godina, dosta sam ulagala u sebe, svoje znanje, veštine, obrazovanje, „čitanje između redova“, kako bih zaista bila spremna za stav – TO ŠTO ŽELIM, ŽELI MENE!

Nažalost, nisam imala tu sreću da me porodica i okruženje u tinejdžerskom dobu dovoljno osnaži i usmeri, već sam uvek bila ušuškavana i sklanjana iz „vatre“. I to nije toliko loše, jer sam tako izgradila mir, sigurnost i pozitivan stav koji me prati kroz život. Ali, sa ove distance, trebalo je jače, više… Moralo je proći dosta vremena da shvatim moć tri krucijalne reči RAD, RED i DISCIPLINA (njima ću posvetiti i jedan od sledećih blogova). Ako me pitate šta bi bilo da sam ovako ranije razmišljala, moj odgovor bi svakako bio da bi uspeh koji sam sada postigla, došao mnogo pre i na mnogo lakši način. Jer „vojnički“ pristup je jedan divan paradoks. Sa jedne strane je težak i naporan, a sa druge strane oslobađa i olakšava mnogo toga.

Sada sve zvuči super na „papiru“. Radim posao koji volim. Svakodnevno se susrećem sa klijentima, inspirišem ih i motivišem da granice postoje da bi se pomerale i da zaista mogu mnogo više od onoga što već daju u različitim sferama svog života. Iskrena da budem, nije mi baš bilo lako da dođem u poziciju, da sedim na udobnom dvosedu u dobro opremljenom prostoru koji odiše inspirativnom atmosferom, u koučing pozi i radim sa klijentima na ostvarivanju njihovih ciljeva ili prevazilaženju prepreka. Ili da radim timski koučing sa timovima iz velikih multinacionalnih kompanija.  A da ne spominjem, koliko je još novih projekata u planu, kao i onih započetih koji vire iz poluotvorene fioke. Jednostavno, kada jednom kreneš, otvaraju se mogućnosti o kojima si nekada maštao, ali kako bi ostvario svoje snove mnogo je važno da definišeš ciljeve, vizuelizuješ svoje ideje, veruješ, i radiš, radiš i radiš! To je jedina uspešna formula! Ne postoji lakši i uspešniji način.

I, kao što sam spomenula na početku, mnogo je truda i ulaganja je prethodilo mojoj ličnoj transformaciji. Mnoge granice (sopstvene) sam pomerila, i i dalje ih pomeram. Ali onda sam odlučila da bi trebalo uraditi još nešto, nešto nije u vezi sa poslom, a što mi je bilo potrebno, čini se, ceo život. Ovakve odluke se obično odnose na sve ono što nas najjače drži u zoni komfora i čiji su izgovori najglasniji.

https://365lifecoaching.rs/wp-content/uploads/2019/02/life-coach-beograd-coaching-agencija.png

Elem, dugi niz godina se osećam užasno slabom (fizički) i zaista osećam da određene pokrete ruku i nogu jednostavno ne mogu da izvedem. Kao zarobljenik u sopstvenom telu. Mozak daje određene naredbe, ali mišići nisu dovoljno spremni kako bi je izvršili. Kako ovakva situacija dugo traje, nekoliko godina sam istraživala koja bi fizička aktivnost bila najprimamljivija mom senzibilitetu, i od koje ne bih olako odustala. U mom slučaju nije postojala inicijalna kapisla, jednostavno sam pronašla najbližu teretanu i po „zvučnosti“ izabrala funkcionalni trening. Vežbe snage, izdržljivosti i kondicije. Zvučalo je sasvim izazovno za mene. Da se razumemo, tip sam osobe voli da pešači i uvek se trudim da što više hodam, ali isto tako nikada nisam sklek uradila u životu. Kada se sve sabere, ukupno imam 6 (slovima šest) sati treniranja za ceo život. Animozitet prema vežbanju uvek je bio prisutan. Što bi Amerikanci rekli, to nije moja šoljica čaja. Jednostavno nisam taj tip. Uvek bih radije birala da sedim u nekom kafiću nego da dan provedem u prirodi. Ili, može kafić u prirodi.

No, odlučim. Uplatim. I krenem. Svaki dan. Bez izgovora. Ali to je ona podela u glavi, koja se odigrava po automatizmu, bez euforije i pompeznih dešavanja. Podela u glavi, kao što upišeš dete u vrtić i moraš da odeš po njega svaki dan, jer ne može da ostane tamo preko noći. Jednostavno, organizuješ svoje vreme da uvek moraš doći u određeno vreme. Toliko logična podela!!! Razlika u odlasku po dete u vrtić i vrlo zahtevnih treninga koje sam izabrala, je u tome što ova druga aktivnost zaista iziskuje ozbiljan fizički napor. Međutim, mozak to ne prepoznaje. Važno je doneti odluku, a kada jednom ubedite svoj mozak pravim argumentima, svaka odluka njemu će biti prioritet, a dosadašnja ograničenja, stavovi i uverenja će biti izbrisani.

Nije lako psihički, a tek fizički… Prva tri dana nakon treninga sam bila polumrtva. Spavala sam dva puta dnevno, pila lekove protiv bolova zbog jake upale mišića, ugojila se 5 kg… Moram priznati da je bilo teško i da je zaista bio šok za moj organizam koji je 37 godina odolevao bilo kakvoj fizičkoj aktivnosti. Sada (20-ak treniga kasnije), odnos prema treningu se nije promenio. Dakle i dalje nemam osećaj zadovoljstva zbog odlaska na trening, nisam još uvek kupila stvari za trening (pozajmljujem ih od ćerke), nema euforije zbog primetne zategnutosti mog tela.  Jedino što mi je fizički mnogo lakše nego na samom početku i što su moji pokreti vidno poboljšani, kao i snaga. Što bi rekli, ojačala sam.

Zauvek ću pamtiti sedmi trening, kada sam upala u grupu mnogo dobro fizički spremnih momaka i uradila, između ostalog, 160 sklekova i 200 trbušnjaka. Stefan (trener sa kojim inače ne treniram) je tog dana držao trening i jasno vam je zašto sam neizmerno nesrećna kada, s vremena na vreme,  on drži treninge. Međutim, ipak odlučim da odem i sutradan. Dejan (moj trener) insistira na nekom ludačkom tempu. Osećam da sam slaba i zaista u jednom trenutku mislim da ću povratiti. I mrzim i njega (pogotovo što stalno nešto očekuje od mene! Ej od mene! Da uradim…) i trening i patike i sve… I kažem pri nekom izbačaju, više ljuta i besna:

–             Ne mogu više, povratiću!!! – Deki me samo pogleda i povišenim tonom mi kaže:

–             Počistićeš!!!

I TO JE TO!

Povratiću – Počistićeš!

Vrlo je jednostavno! Nema ne mogu, postoji samo neću! Znate onu čuvenu o izgovorima i pronalaženju načina! Stisneš zube i završiš seriju! A mi hoćemo mnogo. I želimo mnogo! Ali kada dođe do izazova odustanemo, iako nismo ni svesni koliko u stvari možemo! A možemo mnogo više! Naravno, ja tada nisam povratila, mada bih u tom trenutku bila srećnija da jesam, jer bi moj izgovor bio validan, ali nisam! Nađite nekog Dejana, ili Stefana, koji će Vas motivisati, gurati, inspirisati… I pomerite granice!

Ivana Pelesić

Life & Business Coach

https://365lifecoaching.rs/wp-content/uploads/2018/04/365lc-logo-white-2.png

Pratite nas na društvenim mrežama: