BlogShort story | 365 Life Coaching

23.4.2018.

Želim da podelim sa Vama autorsku kratku priču, koja je nazgled slična svim ostalim kratkim pričama. Ali u ovoj ćete spoznati koliko jedna situacija, pogled, dodir, stih, može da nas učini sretnim i da ponovo osetimo elan, dobijemo energetski naboj, kao da nam je neko ubrizgao veliku dozu adrenalina.  Nekada je taj događaj moćniji od svih savetovanja, terapija, koučinga….

Uživajte…

Beg! Treba mi da pobegnem! Negde gde nema ljudi, gde zastaje dah od prelepih pejzaža, gde je vreme zaboravilo da teče, gde, osim ptica i po nekog cvrčka, ništa ne prekida beskrajnu tišinu.

Već deceniju osećam pritisak velegrada. Koračam ulicama i prolazim pored ljudi kao pored razigranih senki. Buka i žamor čine da još više upadam u potpuno stanje hiperventilacije. Marioneta! To sam ja. Neko upravlja mojim otkucajima srca i usahnulim mislima. Već duže vreme mislim da sam oboleo od neke nove nepoznate bolesti, i da ću, ako dovoljno dugo koračam, doći do isceljenja. Zapravo,  gotovo sam ubeđen da je moj mozak oboleo. Naravno, pokušao sam sa odlaskom kod psihijatra. Po preporuci prijatelja, otišao sam kod mladog, harizmatičnog, uglednog čoveka sa neverovatnom ambicijom, koju poseduju gotovo svi medicinari na početku karijere.Nisam znao da mu objasnim svoj problem. Ili nisam želeo, iz nekog inata. Baš kao na filmu ispitivao me je o odnosu sa roditeljima, o detinjstvu, o ljubavnom iskustvu, karijeri…

Roditelje sam viđao često. Bili su ponosni na mene. Gajili smo tradiciju nedeljnog ručka, oduvek. Posao. Imao sam dobar društveni status, i primanja sasvim dovoljna da mogu obezbediti letovanje, zimovanje i još jedno putovanje godišnje. Neki bi rekli i više nego dobro, ja bih rekao zadovoljavajuće. M. je bila odavno završena priča. Punih 5 godina, koliko smo bili zajedno, prošli smo sve faze jedne kvalitetne veze, kako bi je razni psihoanalitičari okarakterisali. Dakle, zaljubljene poglede, dodire od kojih zastaje dah, sex oslobođen predrasuda, zajednička putovanja na atraktivne destinacije, druženja sa porodicom i prijateljima, snove o velikoj porodici, previše posla i obaveza, premalo brige o onom drugom, monotoniju, zahlađenje, otuđenje i bezbolan kraj. Vrlo dinamičan društveni život sa prijateljima iz detinjstva i kolegama sa posla… Tu i tamo neka kratka ljubavna veza. Šta golobradi psihijatar može da mi kaže? Prepisao mi je slab antidepresiv jer me je u poslednje vreme mučila nesanica. Dakle, nije mi mogao pomoći.

Prvh godina moje “bolesti” bio sam pun entuzijazma i tražio rešenje svakodnevno. U ruskoj literaturi, u skupim spa centrima, adrenalinskoj vožnji, čak sam obišao i kolevku najstarijih civilizacija i dve najbrojnije religije na svetu – Indiju. Nisam pronašao ono što sam tražio i onda sam odlučio da čekam, mada sam, moglo bi se reći, bio primoran na tu odluku, jer drugih opcija nije bilo. I da koračam. Brzo i dugo. Nikada nisam bio preterano religiozan. Veru sam više doživljavao kao neku energiju koja beskrajno kruži i  kroz brojne mitove utiče na celokupno čovečanstvo, ali i na pojedinca. Znam da  sam negde pročitao da  Bog uvek dopušta onoliko iskušenja koliko čovek može da podnese. Tako sam i  ja osećao, umoran od lutanja, da se mojim mukama bliži kraj. Nisam tačno mogao videti kroz kakve situacije će mi bliska budućnost doneti “ozdravljenje”, ali osećao sam to.

I tako jedne naizgled obične večeri, odlučio sam da posle dužeg vremena, odem na piće sa D. I olakšam mu dušu. Bio je moj drug iz osnovne škole, klupa do klupe u srednjoj, ista klasa u vojsci, bio sam kum na njegovom venčanju… Našli smo se u bašti Madere, kao po običaju još iz srednjoškolskih dana.

–           Ne izgledaš baš najbolje – rekao je – čak te ni hostesa na vratima nije odmerila, nekako si oronuo.

Voleo sam njegov smisao za humor. Osmehnuo sam se i kao na policijskom ispitivanju, sa kratkim pauzama, pokušao sam da napravim uvertiru, a zatim mu kao, kakvom inspektoru, ispričam svoj zločin. Kod trećeg zvona telefona, rekao sam mu da odgovori na poziv, kada već nije utišao zvono i posvetio se mojoj ispovesti potpuno. Bio je vidno razdragan kada je završio razgovor. Koliko sam uspeo da razumem, dobro je prošao na nekom tenderu u nekoj kompaniji. Spominjao je krunu njegovog dvogodišnjeg truda. Osećao sam blagu zavist, ali ne zbog njegovog uspeha, to me je prilično radovalo, već zbog onog sjaja u očima i plama u grudima koji se kod mene davno ugasio. Uspeli smo da popijemo dva ili tri gutljaja najskupljeg vina koje je naručio kako bismo proslavili vrlo povoljne vesti, kada je telefon ponovo zazvonio. Zvala je A. Morao je da krene odmah. Trogodišnji sin je imao prilično visoku temperaturu. Platio je i otišao. Opet sam mu zavideo. Na ekspresijama koje su mu se ocrtavale na licu. Ja ih odavno nisam imao. Prešao sam još jedan nivo neke glupe igrice na telefonu, i krenuo. Miris ulica, nakon sitnih kapi kiše zadžavala mi se u nozdrvama. Bio sam srećan što bar jedno moje čulo, čulo mirisa, nije umrtvljeno.

Nekada davno, kao klinac, imao sam fliper u svojoj sobi. Ah, da u Makedonskoj ima jedan skoro otvoreni lokal koji pored atmosfere iz osamdesetih ima i fliper. I dobar izbor piva.

–           Veliko točeno i pet žetona – rekao sam mladoj konobarici. Modern love, jedna od mojih omiljenih

pesama Dejvida Bouvija, lagano me je uvodila u neko čudno osećanje. Nisam bio siguran da li je  novonastali osećaj zadovoljstva posledica dve čaše crvenog vina iz Madere ili dečačke radosti zbog kombinacije omiljene pesme i igre fliperom, ali bio sam svestan tog osećaja koji me je potpuno obuzeo. Ubrzane misli o iznenadnom buđenju moje duše, odzvanjale su mi glavi poput bubnjeva Ringo Stara.

– Izvini, da li mogu da upalim cigaretu? – uptala je sasvim ljubazno. Pomalo ljut što me prekida i budi iz blagorodne hipnoze, nevoljno sam pružio upaljač. I osetio sam, drugi put te večeri, da se pored čula mirisa, moje čulo dodira probudilo. Sasvim slučajan dodir, potpuno me je očarao. Dajem joj šansu da me konačno “ozdravi”. Sudeći po iskrama u očima, izvajanoj figure i crvenom karminu na punim usnama, obećavala je.

I USPELA JE!

                                                                                                                              Ivana Pelesić – life coach

https://365lifecoaching.rs/wp-content/uploads/2018/04/365lc-logo-white-2.png

Pratite nas na društvenim mrežama: